„Roman o Cibulki je skup najrazličitijih mogućih stilova, jezičkih ritmova, sintakse koja dolazi iz proze na kojoj sam se ja školovao“, kaže pisac tog djela Mihajlo Pantić koji je imao promociju u okviru Tivatskog književnog ljeta.
„Ja razlikujem kategorije jezika književnosti i književnog jezika. Mi učimo mlade ljude da pišu i govore književnim jezikom, ali on nije jezik književnosti. Jezik književnosti je mnogo širi i kompleksniji i dopušta ono što je nedopustivo u književnom jeziku“, kaže Pantić.
On ističe da je svaki roman na neki način, čak i kada to ne želi da prizna, oslonjen na biblisko iskustvo, na različitim nivoima i modalitetima.
„Siguran sam da neko ko je čitao ovaj roman, a ko je verziran, u svakom od tih 12 poglavlja pronašao je neku biblisku referencu. To je taj model u kojem se pripovedanjem nužno, čak i kada to ne želi svesno, a ja želim svesno jer sam pisac Aleksandriskog sindroma, poziva na jednu vrstu bibliske podloge u pripovedanju“, smatra Pantić.
Govoreći o tome kako je nastala ova knjiga, on ističe da ne piše knjige po porudžbini te da nije neko kome su potrebni spoljašnji podsticaji već da piše onda kada ima šta da napiše.
Iako uglavnom pripoveda o sebi sličnima, jer misli da ih poznaje, ovo je bilo nešto drugačije.
„Pripovedanje počinje da uspeva onog trenutka kada vam se junak kao takav nametne i kada se do izvesne mere osamostali u odnosu na vašu pripovednu volju i kad vi postanete neko ko samo sledi njegovo kretanje. Onda sam se setio jednog momenta koji je jako važan, a koji vuče na rusku književnu tradiciju. Naime ruski 19. Vek i realizam su izmislili kategoriju 'suvišnog čoveka'. Cibulka nije suvišni čovek on je uzaludni čovek. Kada sam osvestio taj trenutak bilo mi je jasno šta želim. Želim da ispripovedam o ljudima koji ne misle o sopstvenom životu već mu se jednostavno prepuste“, zaključio je Pantić.
O. Đ.
Izvor: Agencija CGNews