Sa metodom „Sokratske šetnje“ prvi put sam se susrela tokom desetodnevne Pestalozzi (program Savjeta Evrope za obuku nastavnika) Ljetnje akademije u njemačkom gradiću Bad Wilbadu, koja se te 2017. godine održala na temu „Kompetencije za demokratsku kulturu: od posmatrača do angažovanih i aktivnih građana.“ Ova metoda uvijek izaziva oduševljenje učesnika, pa je tako bilo i sad, jer podrazumijeva izlazak iz ustaljenih okvira podučavanja u zatvorenoj prostoriji zvanoj učionica, kao i slobodu izražavanja koje treba da bude argumentovano i da potkrijepljuje date hipoteze, ili da im se suprotstavlja. Antički grčki filozof, po kome je metoda dobila ime, tvrdio je da se tokom dugih šetnji u prirodi naše misli razbistre i lakše ih je slijediti i sročiti.
Sa svim blagodetima mediteranske klime i prirodnim obilježjima našeg grada, imamo idealne uslove da sprovodimo ovu metodu, mada i ograničavajuće faktore kada je u pitanju školski program. Naime, ona podrazumijeva jednog učesnika koji je ekspert za datu oblast i oličenje je Sokrata i ne bi trebalo da ima više od četiri sledbenika koji će u tročasovnoj šetnji istraživati temu koju je zadao na gore već opisan način. Međutim, u cilju raznovrsne, interaktivne i inovativne nastave, ova metoda može se modifikovati tako da svi protagonisti imaju samo koristi. Veća učestalost njenog korišćenja kroskurikularno doprinijela bi da učenici budu naviknuti na nju, te da se usude upustiti u adekvatne misaone tokove. Istini za volju, oni su danas više bili zbunjeni i kao da su bili nespremni da pruže išta više od obične šetnje (baš onako kako su naviknuti). Čitanje novinskog članka iz udžbenika na plaži njima je ličilo na šalu kao i ispisivanje novousvojenih riječi na pijesku drvcetom (umjesto na tabli kredom). Ipak, sigurna sam kad učenici naviknu na ovakav tip časa (pa makar se on sprovodio samo na času engleskog) da će i njihova kooperativnost porasti. Vremenski okvir od jednog školskog časa definitivno ne može biti dovoljan sa kojom god temom baratali, a posebno ako treba da, kao mi danas, upoređujemo obrazovne sisteme Finske i Južne Koreje; ipak ‒ sasvim je izvodljivo tokom dvočasa! A pošto „Sokrat“ (profesor koji zadaje temu za razgovor) treba da ima četiri sljedbenika, idealno bi bilo da svi članovi Stručnog aktiva uzmu jedno odjeljenje, te da svaki nastavnik šeta i analizira sa svojom grupicom učenika i potom podnose izvještaje i upoređuju ishode – osim ako imate I-4 kao mi danas (devet učenika) i dva nastavnika (Marta Nikolić i Danijela Brnjada).
Osvrt na realizaciju ovog časa, čiji je plan dat pedagoškoj službi škole, obavljen je zajedno sa učenicima. Došli smo do sledećih zaključaka:
*Učenici koji su slabo angažovani na uobičajenom času postigli su punu afirmaciju na ovom času – dakle bili su veoma inspirisani za rad, čak i liderski nastrojeni.
*Sadržaj se lakše usvaja i duže pamti kada se istupi iz ustaljenih okvira nastave i predoči se na neuobičajen način.
*Ako težimo individualizaciji nastave, što je trend u obrazovanju modernog doba, neophodno je ponuditi učenicima niz RAZNOVRSNIH metoda tako da se svaki učenik može pronaći i doći do izražaja na njemu najpogodniji način. Ako nudimo samo jedan pristup, većina učenika ostaje nepravedno zapostavljena i bez podrške koju smo kao nastavnici dužni da kontinuiramo pružamo SVAKOM učeniku.
Tijana Vukčević, v. d. direktora
